Kako sami autori u uvodu kažu knjigu su napisali kao odgovor na zahteve za opštim pregledom ideja, stavova i praktičnih postupaka koji su postali poznati pod imenom „narativna terapija“. Knjiga se prvenstveno usredsređuje na načine rada terapeuta koji se, nadahnuti pionirskim naporima Majkla Vajta i Dejvida Epstina (Michaele White, David Epston) u svom mišljenju rukovode dvema metaforama: narativ i socijalna konstrukcija. Sedam od deset poglavlja posvećeno je specifičnim kliničkim praktičnim postupcima. Svaki od ovih postupaka je opisan, doveden u vezu sa stavovima i idejama koji ga podržavaju, te ilustrovan kliničkim primerima.
U prva dva poglavlja autori se bave filozofskim, istorijskim i ideološkim stranama narativno-socijalno-konstrukcionističkog pogleda na svet, sa preporukom da ih čitaoci svakako pročitaju. Od trećeg do šestog poglavlja usredsredili su se na praktične postupke koji čine osnovu njihovog kliničkog rada (od prepoznavanja priča zasićenih problemom, otvaranja prostora za alternativne priče, preko postupaka kojima se otvaranja proširuju u stvarne, višeslojne priče koje podržavaju omiljene vrednosti i pravce u životima ljudi, sve do davanja opšte sheme kao i sugestija šta pitati i kada, uz tri dugačka transkripta stvarnog razgovora).
U sedmom, osmom i devetom poglavlju opisani su razni načini kako novi narativi mogu da se „pojačaju“ i rašire po lokalnoj kulturi ljudi (pomoću pisama, dokumenata, proslava...), da kruže po porodicama, ligama, „brižnim zajednicama“, tako da se talasići izazvani lokalnim promenama poklope i počnu da utiču na šire društvo.
Deseto poglavlje se bavi etikom, naročito posebnom etikom odnosa kojom se rukovodimo kada se koristimo narativnom postupcima.
Na kraju knjige se nalazi bibliografija, kao i indeksi pojmova i autora.
